Gračanica onlajn, RTV KIM, 04.05.2020. - Dok je dijalog kao bio suspendovan, radilo se na ideji razmene teritorija kao mogućem rešenju. Što god govorili o postojanju nekog tajnog sporazuma o tome ili ne, previše je diplomata koji su u pozicijama da mogu imati informacije o tome, koji veruju da je ideja postojala i čak napredovala jedno vreme, piše Augustin Paljokaj, dopisnik Kohe ditore i Jutarnjeg lista iz Brisela.
Borba za usporavanje širenja koronavirusa u kojoj su ograničenja kretanja i okupljanja ključne mere, stvorila je novu situaciju i za delovanje institucija Europske unije, uključujući i postupke odlučivanja. Postala je neka vrsta "nove normalnosti" da se sastanci ministara i lidera EU, rasprave i odluke, donose telefonskim ili video konferencijama i formalizuju pisanom procedurom. Na taj način je imenovan nedavno i Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog između Kosova i Srbije i za neka druga pitanja na Zapadnom Balkanu. Radi se zaista o formalnosti jer se već dugo znalo da je to mesto već ranije bilo rezervisano, a neke diplomate idu tako daleko da kažu da je i "stvoreno" za bivšeg ministra spoljnih poslova Slovačke Miroslava Lajčaka, bez sumnje jednog od najboljih poznavaoca prilika u regiji među visokim diplomatima u EU.
Posebne okolnosti, poseban način usvajanja odluke o njegovom imenovanju i poseban način početka mandata. Lajčak je počeo odmah raditi od kuće iz Bratislave, a ne Brisela gde bi trebalo da bude njegova kancelarija. Nazvao je predsednika Srbije Vučića, odgovorio na pismo premijera Kosova Kurtija, napisao nešto na Tviteru, priprema kompletiranje svog tima od nekih 12 ljudi, za šta na raspolaganju ima 1,2 miliona evra. Najavljuje kako će razgovarati sa "svim učesnicima" dijaloga u Prištini i Beogradu, sarađivati sa državama članicama EU i sa Sjedinjenim Američkim Državama i ponavlja ono što od EU čujemo već deset godina, koliko traje dijalog, da "status kvo nije održiv".
Njegovo imenovanje EU koristi kao dokaz da se, koliko god je to moguće u novim okolnostima, briga za regiju Zapadnog Balkana i za najveći problem u regiji, a to su odnosi Kosova i Srbije, nastavlja.
Lajčakovo imenovanje je očekivano, ali situacija u kojoj bi on trebao pokrenuti dijalog je teška. Dijalog je na respiratoru već dugo i to ne samo zbog koronavirusa. Srbija se bila povukla iz dijaloga, barem iz onog službenog dela jer se predsednik Srbije Vučić sastajao s kosovskim kolegom Tačijem. Formalni razlog zbog kojeg je Srbija odbijala nastavak dijaloga su bile takse koje je Kosovo uvelo na uvoz robe iz Srbije.
Međutim, dok je dijalog kao bio suspendovan, radilo se na ideji razmene teritorija (podeli Kosova, demarkaciji, korekciji ili kako god ko to nazvao) kao mogućem rešenju. Što god govorili o postojanju nekog tajnog sporazuma o tome ili ne, previše je diplomata koji su u pozicijama da mogu imati informacije o tome, koji veruju da je ideja postojala i čak napredovala jedno vreme, sve dok se aktivno nisu pokrenule Nemačka i Velika Britanija protiv toga, svesne da bi takvo rešenje stvorilo više problema nego što bi ih rešilo.
Ideju koju su Vučić i Tači hteli prodati kao „istorijsko rešenje o pomirenju dva naroda“, neki su shvatili kao čarobnu formulu brzog rešenja. Neki su se bojali da će se to stvarno dogoditi preko noći, a drugi su se upravo tome nadali. No, ona je na kraju stvorila velike podele na Kosovu, podele i među kosovskim Srbima i podele unutar Evropske unije, ali i između nekih evropskih saveznika i SAD-a. Kosovski predsednik Tači je pokušao tu ideju prvo da proda kao nešto što podržavaju Amerikanci i EU, potom je demantovao da takva ideja uopšte postoji. Srbija je pronašla krivca za sprečavanje rešenja, optuživši za to nemačku kancelarku Angelu Merkel i Britance. Francuzi i Amerikanci su bili nekako skloni da prihvate i tu ideju, ako bi to bio rezultat dogovora dve strane. A bivša Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini i deo njenog tima su naivno prihvatili da se takva ideja uopšte spominje.
Ta je ideja zapravo stavila dijalog na respirator.
I sad bi Lajčak trebalo da da novi život dijalogu. Već u devetom mesecu mora podneti prvi izvještaj o napretku, a početkom sledeće godine i širi izveštaj o implementaciji mandata. Dakle, rokovi su kratki i preambiciozni.
Možemo zamisliti kako će sada Lajčak preko Skajpa, Vibera ili Vats ap grupe, uspeti pokrenuti dijalog, postići veliki napredak i približiti se konačnom rešenju u vidu sveobuhvatne, pravno obavezujuće normalizacije odnosa. I to u situaciji kada, osim što se ne zna kada će biti moguće imati zajedničke sastanke zbog koronavorusa, a i ne zna se da li će na Kosovu biti novih izbora ili izbora nove vlade, koji je stav SAD-a o tome, jer je i tamo izborna godina. Što je još važnije, Evropska unija nema stav šta konkretno želi da postigne dijalogom, osim višeznačne rečenice o „sveobuhvatnoj, pravno obavezujućoj normalizaciji odnosa“. Šef zajedničke spoljne politike EU Žozep Borelj i sada njegov izbor za Specijalnog predstavnika za dijalog Lajčak neće pojasniti stav EU. Naprotiv, zbog njihovih stavova u prošlosti, dok su bili ministri država koje nisu priznavale nezavisnost Kosova, oni unose dodatnu zbunjenost u stavovima EU. To što oni sada moraju da sprovode politiku EU a ne svojih država, ne znači puno dok politike EU zapravo nema. I kada EU nema jasan stav, kako onda može progurati neko rešenje?!
Ako se EU bude i dalje ponašala kao do sada, pretvarajući se da je ona tu samo za „olakšanje dijaloga“, da se strane same dogovaraju o čemu će razgovarati i dogovarati, onda će i sa Lajčakom dijalog preći sa jednog na drugi „status quo“. Ako je deset godina izgubljeno, izgubiće se još puno godina u dijalogu. EU će izveštavati da je postignut napredak, bez obzira da li će to promeniti bilo šta na terenu ili ne.
I do sada je EU govorila da je dijalog „istorijski uspeh“. Išli su čak tako daleko, da su u jednom trenutku pomislili da će neko zbog tog napretka dobiti i Nobelovu nagradu za mir, kao da su u tom dijalogu sprečili izbijanje trećeg svetskog rata, a nisu rešili ni prelazak preko mosta u Mitrovici, niti banalno pitanje kakve tablice moraju i mogu da imaju automobili u tom delu Kosova.
A koliko je malo učinjeno, najbolje pokazuje upravo situacija u Mitrovici. I dalje je most na reci Ibar, za neke praktična granica između Srbije i Kosova, a za druge linija razdvajanja jednog grada. Na severu ljudi žive u iluziji da su u Srbiji, jer to formalno nisu, a Kosovo živi u iluziji da je i to deo Kosova kao svaki drugi deo. Niti je to formalno deo Srbije, niti Republika Kosovo može u tom delu sprovoditi vlast kao u ostalim delovima Kosova. Tamošnji stanovnici ne znaju da li treba da poštuju mere ograničenja kretanja koje uvodi Vlada Srbije ili ona Kosova, ili obe, trebju li brojevi zaraženih na severu Kosova i nažalost umrlih, da budu u podacima Kosova ili Srbije?
U kakvoj situaciji je dijalog ostavio sever Kosova, još se i uspešno ljudi tamo bore protiv koronavirusa i, barem do sada, imali su dovoljno pameti s obe strane da prioritet budu ljudski životi, a ne da se i njihova tragedija koristi za političke svrhe na štetu ljudskih života.
EU nije uspela za deset godina da pronađe rešenje za otvaranje jednog mosta, a kamoli da reši ključni problem, a to je međusobno priznanje. To neće moći da postigne ako govore Prištini jedno, a Beogradu drugo, ako govore Kosovu da je status rešena stvar i nema povratka natrag, jer je velika većina članica EU priznala Kosovo, a Srbiji da EU po tome ima „statusno neutralan stav“.
Takav pristup kojeg su u EU nazvali „kreativnim ambigvitetom“ je stvorio više problema nego što ih je rešio, jer ta „kreativnost“ ljudima nije olakšala svakodnevni život, pogotovo na severu Kosova, iako je to tobože bio primarni cilj dijaloga od samog početka. Taj pristup je bio i podcenjivanje javnosti i vređanje inteligencije. Bez obzira na odnose, još uvijek ima dosta Albanaca koji govore srpski i Srba koji razumeju albanski. Zato nije prolazila i neće proći politika da jednima govore jedno, a drugima drugo i da su svi zadovoljni. Najveći promašaj takve semantičke „kreativnosti“ je famozni deo sporazuma o „Asocijaciji/Zajednici“ opština sa srpskom većinom. Ta dva pojma na sva tri jezika, i na engleskom („Association/Community) i na albanskom („Asociacioni/Bashkësia“) i na srpskom (Asocijacija/Zajednica“) imaju različita značenja. Namerno korištenje oba pojma je služilo samo za manipulaciju javnosti, pa se može čak smatrati i namernom krivotvorinom. I to nije jedina greška koju je EU napravila, verujući kako su se setili čarobnih formula. Kako bi bilo da je EU “European Asociation/Union” pa da svako interpretira onako kako mu odgovara. Takvim ponašanjem je EU „olakšala“ (fasilitirala) neuspeh dijaloga i nastavak, s takvim pristupom, biće osuđen na neuspeh.
Za uspeh Lajčaka će biti ključne tri stvari: da li će EU imati jasan stav šta želi da postigne u dijalogu, koliko će Nemačka i Francuska biti odlučne u nameri za postizanje rešenja, što znači i da jasno i nedvosmisleno podrže nastavak proširenja EU, i da li će, za razliku od dosadašnjeg dijaloga obavijenog tajnama, EU biti transparentna oko dijaloga.
Korona virus i kriza koju je stvorilo njegovo širenje, te teške socio-ekonomske posledice koje će ostaviti, ionako su dijalog stavili u drugi ili treći plan, a i Kosovo ima sada drugih prioriteta. Ali taj dijalog je bio na respiratoru i pre korona virusa i to ne samo zbog taksi koje j Kosovo uvelo, a sada su ukinute. Iako alternative nema, jer se samo dijalogom može postići trajna normalizacija odnosa između Kosova i Srbije, u ovim okolnostima je preambiciozno verovati u neki veliki napredak, a pogotovo u neki brzi sporazum. Ali, polako se približavamo trenutku istine u kojem će se videti je li možda cilj dijaloga upravo zadržavanje „statusa kvo“, jer to mnogima i odgovara, ili se doista želi stvarna, trajna normalizacija odnosa, za što je isključivo potrebna politička volja i hrabrost, i Beograda i Prištine i Brisela, a ne neka velika mudrost.
Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacija za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.