Radio Slobodna Evropa, 15.02.2023. - Štefan Lene, bivši predstavnik Evropske unije u razgovorima o statusu Kosova, ne veruje da bi plan Evropske unije (EU) za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije okončao sve sporove među njima.
Stranke taj plan predstavljaju kao "nametanje spolja" i malo je verovatno da će biti konstruktivne u njegovoj primeni, kaže Lene u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Štaviše, dodaje on, plan ne uključuje potpuno priznanje Kosova od strane Srbije, a to će obeshrabriti i druge zemlje koje ne priznaju njegovu nezavisnost.
"Čak i kada bi Srbija bila voljna da prihvati članstvo Kosova u UN, to se ne bi desilo, jer Rusija to ne bi dozvolila", dodaje Lene.
Govoreći o pitanju Zajednice opština sa srpskom većinom, on kaže da to "ne bi donelo čuda" odnosima Kosova i Srbije, već bi deblokiralo proces evrointegracija obe zemlje.
Ipak, ovaj diplomata veruje da je Kosovo u mnogim aspektima napredovalo:
"Ali i dalje ima velike hendikepe. Nije normalna zemlja. A neke od stvari koje želi da uradi i dalje su blokirane još uvek nerešenim statusnim pitanjem", podvlači Lene.
RSE: Na šta konkretno mislite?
Lene: Konkretno, na evropsku perspektivu. Kosovo je podnelo zahtev za članstvo u EU prošlog decembra. Postoji Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je bio dobar početak. Doći će do liberalizacije viznog režima, što je veliki korak napred, iako odavno zakasneo.
Ali, napredak ka članstvu u EU, ka pregovorima o proširenju i dalje je jako težak, jer pet zemalja EU ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. A da bi Kosovo napredovalo u ovom procesu, potreban je dogovor svih 27 zemalja članica.
RSE: Tenzije između Kosova i Srbije su takođe visoke, uprkos tome što EU pokušava da normalizuje odnose između njih od 2011. Sada ponovo pokušava da se postigne dogovor, takozvani EU plan. Šta mislite o ovom planu?
Lene: Kao što znate, sledi se model dve Nemačke s početka 70-ih. I to je ideja koja nije sasvim nova. Mislim da je (bivši izaslanik EU za status Kosova, Volfgang) Išinger govorio o tome 2007. Ali, čini se da su sadašnji napori naišli na više pažnje, kako na Kosovu tako i u Srbiji.
Mislim da je predsednik (Srbije, Aleksandar) Vučić izrazio određenu otvorenost u ovom pravcu, a takođe je i premijer (Kosova, Aljbin) Kurti nedavno, u principu, prihvatio ovaj nacrt kao osnovu za pregovore. Ali, mislim da mnoga pitanja ostaju otvorena.
Mislim da Vučić veruje da je Zajednica opština sa srpskom većinom nešto što se mora ispuniti prije nego što se zaista mogu uključiti u ovaj proces, a da premijer Kurti vidi prioritete drugačije. Tako da se mnoge stvari tek trebaju rešiti.
Ali, šta je pozitivno? Mislim da su po prvi put obe strane spremne da se ozbiljno uključe u ovaj proces.
RSE: Mislite li da to zaista može da okonča spor između Kosova i Srbije?
Lene: Iskreno, nisam siguran. Ono što me brine je da obe strane to predstavljaju kao nešto što je nametnuto spolja, od EU, od Sjedinjenih Država. Oni to ne predstavljaju kao nešto što je, u suštini, dobro rešenje problema. Po njima, to je nešto što ne volimo, mrzimo, ali to moramo prihvatiti, jer nemamo izbora. U suprotnom, blokiran je put ka EU, Amerikanci neće biti zadovoljni i tako dalje.
Ovo me ne ispunjava velikim optimizmom. Jer, ako radite nešto što vam je neko drugi nametnuo, teško da ćete biti vrlo konstruktivni u procesu implementacije. Mnogo je problema koje treba rešiti i to umanjuje moj optimizam.
RSE: Da li biste bili optimističniji u pogledu ovog plana, ako bi uključivao međusobno priznanje Kosova i Srbije?
Lene: Mislim da bi, prema informacijama koje sam dobio, plan značio bi da bi oba kandidata primenjivala principe Povelje UN-a, u pogledu teritorijalnog integriteta, nezavisnosti, da neće koristiti silu jedna protiv druge, da neće blokirati članstvo u međunarodnim institucijama.
To bi nesumnjivo bili veliki koraci, ali ne uključuje potpuno priznanje Kosova od strane Srbije. To znači da druge zemlje, koje do sada nisu priznale Kosovo, mogu oklevati da krenu u tom pravcu.
Mislim da u osnovi postoje tri motivacije za nepriznanje Kosova. Jedna su zemlje koje su generalno skeptične prema inicijativama Zapada. Na primjer Kina, Indija, Južna Afrika. Zatim, su tu zemlje koje imaju posebno prijateljstvo sa Srbijom. Ovde je, očigledno, Rusija, u određenoj meri, možda čak i Grčka.
A onda, tu su i zemlje koje i same imaju problema sa manjinama i nerešena statusna pitanja, imaju unutrašnje političke razloge zašto ne idu u tom pravcu. To su očigledno Španija, Kipar, Rumunija, a možda i Slovačka.
Dakle, postoji mešavina motiva. I sumnjam da će, ako Srbija jasno ne prizna nezavisnost Kosova, to učiniti i ove zemlje koje imaju velike unutrašnje probleme, kao što su Španija, Kipar.
Zatim, tu je i članstvo u UN. U principu, ako Srbija više ne bi blokirala Kosovo da uđe u UN, to bi bio veliki korak napred za Kosovo. Ali, ne mislim da Rusija, sada kada je u ratu sa zapadnim svetom, neće blokirati (Kosovo) u Savetu bezbednosti. Dakle, čak i kada bi Srbija bila voljna da prihvati članstvo Kosova u UN, to se ne bi desilo, jer Rusija to neće dozvoliti.
RSE: U međuvremenu, Kosovo je pod pritiskom da formira Zajednicu opština sa srpskom većinom. Mnogi na Kosovu, uključujući premijera Kurtija, izrazili su zabrinutost da bi to stvorilo još jednu mini državu, ili još jednu Republiku Srpsku. Da li bi Zajednica opština sa srpskom većinom mogla biti opasna po nezavisnost Kosova?
Lene: To zavisi od načina kako se implementira. Mislim da su osnovne ideje sporazuma iz 2013. (o osnivanju Zajednice) u potpunosti u skladu sa kapacitetima Kosova da funkcioniše kao unitarna država.
To bi bila neka vrsta ograničene autonomije, sa ograničenim nadležnostima. Dakle, zavisi od toga kako se implementira, ali moram reći da je to nešto što je Kosovo u jednom trenutku već prihvatilo. A onda je blokirano iz raznih internih razloga. Ali to je nešto što Kosovo mora da provede u osnovi, i u potpunosti zavisi od toga kako je uređeno.
Nisam dovoljno pratio prethodnih godina da bih mogao reći šta bi trebalo da se uradi, ali to je očigledno nešto što Kosovo mora da stavi na sto. Bez kretanja u ovom pravcu, celi proces će biti blokiran.
RSE: Ali, glavni problem za Kosovo po ovom pitanju je u njegovim izvršnim ovlašćenjima. Po vama, kako bi ova Zajednica trebalo da izgleda?
Lene: Neću ulaziti u neke detalje i spekulacije. Ali, mislim da je to ograničena autonomija i mislim da to mora imati smisla, jer većinski srpske opštine moraju imati sposobnost da se same organizuju delove svakodnevnog života. Ali, to ne bi trebalo da bude Republika Srpska, jer ne bi trebalo da bude mogućnosti da se blokira funkcionisanje države Kosovo.
Mislim da postoje razni primeri gde takve konstrukcije funkcionišu, zavisi od toga kako se implementira. Ali, zaista ne želim da ulazim u detalje, jer mislim da već dugi niz godina ne pratim stvari dovoljno pomno.
RSE: Premijer Kosova zove Zajednicu opština sa srpskom većinom "Ahtisari plus" i mišljenja je da srpska manjina već ima dovoljna prava i beneficije. Ima li?
Lene: Pa, mislim da je 2013. godine Kosovo prihvatio da će učiniti više od paketa Ahtisarijevog plana u tom pogledu. To je jasno. Mislim da su se prethodnici gospodina Kurtija obavezali da će krenuti u tom pravcu. I mislim da je to nešto što EU ili međunarodna zajednica kao takva očekuje od Kosova.
Međunarodna zajednica je, mislim, uverena da se to može uraditi na način koji ne ugrožava postojanje ili funkcionisanje klasične države. Pitanje je kako to implementirati.
RSE: Koliko je realno da Zajednica opština sa srpskom većinom reši konflikt između Kosova i Srbije?
Lene: Mislim da, na žalost, postoji mnogo istorijskog prtljaga sa obe strane. I malo je verovatno da će Kosovo i Srbija biti najbolji prijatelji u narednih 10 do 15 godina. Ali, to je postepeni proces ka normalizaciji, koji će deblokirati Kosovo i Srbiju na putu napred ka konačnom članstvu u EU i u velikoj meri će olakšati ekonomsku saradnju između dve strane.
Tako da mislim da je zajedno to vrlo pozitivna stvar. Ali, ne očekujem čuda. Ne vidim veliko pomirenje, jer mislim da je problem to što je duboko u nacionalnoj psihi na obe strane. U osnovi, nije verovatno da će se to brzo savladati.
RSE: Više od 100 država je priznalo Kosovo, međutim, proteklih godina tempo priznavanja je usporen. Šta mislite zašto je to slučaj?
Lene: Pa, mislim Srbija je vodila veoma aktivnu kampanju za povlačenje priznanja Kosova sa određenim ograničenim uspehom. Ali na kraju, Srbi veruju da su samo 84 zemlje zaista priznale Kosovo, dok Ministarstvo spoljnih poslova Kosova tvrdi da je 117 zemalja priznalo Kosovo.
Mnoge zemlje su se ponašale na dvosmislen način, poslale su neke pozitivne signale i povukli ih, pa opet potvrdili pozitivne signale... Mislim da za državu na globalnom jugu ovo nije jako važno pitanje. I kada se sretnu, recimo, sa srpskim ministrom kažu jedno, a ako razgovaraju sa američkim ambasadorom, kažu nešto drugo.
Mislim da to ne pravi veliku razliku. Iskreno, da li je u pitanju 100 zemalja ili 110 zemalja, prilično je irelevantno. Ono što čini razliku je nepriznavanje u Evropi, jer one blokiraju napredak.
I druga stvar je članstvo u međunarodnim organizacijama, mislim da je tu Kosovo imalo nekog uspeha, kao i neke stvari koje nisu uspele i sve zajedno, mislim da ako prihvate ovaj predlog sporazuma, to bi otvorilo mnoga vrata za Kosovo. Od Saveta Evrope do mnogih drugih stvari koje će biti mnogo lakše ako se to dogodi.
RSE: Ali, ova kampanja Srbije za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova, da li predstavlja opasnost za Kosovo?
Lene: Mislim da je to nezgodno, i naporno za Kosovo. Ali, to ništa značajno ne menja. Značajne države, mahom zapadne zemlje, koje su priznale Kosovo, srpski zvaničnici neće uveriti. Ako Togo prizna Kosovo, to nije baš važno. Tako da ne mislim da (kampanja Srbije) predstavlja pretnju za Kosovo, ali verujem da je veoma naporna.
Mislim da je važno da Srbija to zaustavi. Mislim da će plan o kojem se sada raspravlja to zaustaviti, da će se obe strane obavezati da neće raditi ništa slično u budućnosti.