Više od polovine građana iz srpskih sredina na Kosovu smatra da je bezbednije raditi ono što drugi kažu, nego misliti svojom glavom. Isto toliko njih tvrdi da je mnogo lakše ćutati, nego se boriti protiv sistema i nepravdi, neki su nalazi istraživanja „Građani u politici“ koje će uskoro biti objavljeno u okviru inicijative Open za 2021/22. Prema možda najporaznijem nalazu ove studije čak 70 odsto ispitanika smatra da je politka devijantno zanimanje i da se profesija „političar“ u folklornom miljeu srpske zajednice na Kosovu percipira kao „nečasno“ zanimanje, piše Miodrag Miki Marinković iz Centra za afirmativne društvene akcije (CASA).
Sve ono što vam ovde imam reći, u samo nekoliko rečenica, ali mnogo mudrije i upečatljivije već je rekao Bertolt Breht, čuveni nemački dramski pisac i pesnik koji je živeo i radio u prvoj polovini XX veka. Citat je tako slikovit i aktuelan da bi bila prava šteta propustiti priliku da ga se još jednom podsetimo:
“Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija”.
Breht je ovim direktnim i nimalo diplomatskim rečnikom poručio da politika upravlja i određuje skoro sve aspekte naših života i da je njeno ignorisanje u stvari odricanje od kontrole nad sopstvenim životom. Naravno, politički aktivizam nije garancija boljeg života. Ali, uzdržavanje od političkog angažovanja jeste garanacija da će o našem životu odlučivati neko drugi i to, verovatno, neko ko po ljudskoj prirodi i po esnafskoj privilegiji sopstvene interese stavlja ispred naših.
Prošlo je skoro 70 godina od njegove smrti i još koja godina više od trenutka kada je napisao ove redove koji zvuče kao da opisuju jučerašnji dan i to baš naš, Srba sa Kosova. Kao nikada pre, mi smo nemi posmatrači sopstevenog života. O nama odlučuju bez nas, a tuđe interese nameću kao naše. Svakodnevno svedočimo nepravdama, lažima, svakodnevno ostajemo bez prijatelja, komšija i članova porodica koji odlaze sa Kosova, a o tome uporno ćutimo ili šapućemo. Neko iz straha od nevidljivog biča vladajuće stranke koji se nemilosrdno ‘zarije u meso’ svakog ko se usudi da kritikuje njihova činjenja, a neko iz opijenosti privilegijama koje su mu date u zamenu za slepu poslušnost. I jedni i drugi su naučeni da ”ne talasaju”, da okreću glavu i ne postavljaju pitanja. I jedni i drugi su jednako destruktivni za zdravlje društva.
Upravo to stanje teškog političkog defetizma i apatije u srpskoj zajednici na Kosovu, brojkama i grafikonima vrlo ilustrativno potkrepljuje istraživanje „Građani u politici“, koje ćete uskoro moći da pročitate u publikaciji inicijative Open 2021/22. U toj studiji utvrđeno je da više od 50 odsto građana iz srpskih sredina na Kosovu smatra da je bezbednije raditi ono što drugi kažu, nego misliti svojom glavom! Isto toliko njih tvrdi da je mnogo lakše ćutati, nego boriti se protiv sistema i nepravdi! Možda najporazniji nalaz ovog istraživanja je onaj po kojem čak 70% ispitanika smatra da je politka devijantno zanimanje. Dakle, profesija „političar“ se u folklornom miljeu srpske zajednice na Kosovu percipira kao „nečasno“ zanimanje, sistem vrednosti potpuno suprotan onom kojeg negujemo u kući, porodici ili prilikom vaspitanja dece. Karakterišu ga manipulacija ljudima, koristoljublje, pohlepa, gordost. Skoro biblijska Gomora u areni u kojoj se donose odluke o našim životima. Posledično, politička pasivnost građana se predstvalja kao dokaz i potvrda sopstvene ispravosti, časti i poštenja. Prisetite se samo koliko ste puta čuli nekoga da ponosno izgovara rečenicu: “Mene politika ne zanima”. Jer, (ironično), to je čast. Prepustiti sopstveni život drugima.
Možda je taj defetizam zadnjih godina postao očigledniji izraz građanske nemoći, pa smo sada konačno počeli da ga definišemo i istražujemo, ali daleko od toga da su prakse koje su dovele do takvih stavova novijeg datuma. Građani im svedoče već decenijama unazad, uprkos smenama političkih partija ili ideologija. Otuda i taj dominantan osećaj među nama da se na političkom planu ništa ne menja decenijama, jer se politikom bave jedni te isti ljudi koji menjaju stranačke zastave, ali ne i svoje navike, prakse i fotelje. Čak i kada dođe do izvesnih promena, a na važna mesta dođu novi ljudi – nova politička elita brzo preuzima identične obrasce ponašanja i bavljenja politikom. Zato građani veruju da su svi političari isti. Zato nam danas Breht, Nušić i Domanović izgledaju kao savremenici. Nismo se promenili.
Iako su Nušić i Domanović svojim burlesknim likovima vrlo duhovito opisavali naš kolektivni karakter i vrednosti, danas nam nije više do smeha kada ispred nas paradiraju gospođe minstarke ili kadrovi sa kupljenim fakultetskim diplomama. Nije smešno, jer se danas Srbi na Kosovu suočavaju sa egzistencijalnim izazovima. Baš kako je čuveni prizrenac Petar Kostić Brojanin (1852 – 1934) upozoravao u svojim delima: pitanje je hoćemo li preteći. Mi, kao narod, nestajemo sa Kosova. Knjiga аustrijskog pukovnikа Peterа Kukuljа, publikovana 1871. godine, je demografska studija Prizrenskog Mutesаrifluka (koji u velikoj meri odgovаrа dаnаšnjem Kosovu) u kojoj se tvrdi da je u njemu živelo 318.000 Srba. Dakle, 250 godina kasnije nas je tri puta manje! Belgijanaca je, na primer, iste te 1871. godine bilo pet miliona, a danas ih je skoro tri puta više. Nemaca je tada bilo 21, a danas ih ima 85 miliona. Holanđana je danas osam puta više nego 1871. godine.
Zašto nas ima sve manje i manje? Zbog ratova, etničkih tenzija, pritisaka, siromaštva, nepravde stranačkog zapošljavanja, gušenja slobode misli i govora, urušavanja obrazovnog sistema, kriminala, nedostatka lekara i lekova, zapostavljanja kulture, loših komunalnih usluga, bahatih lokalnih moćnika… Lista je beskonačna, ali šta god u nju svrstali i dalje je zajednički imenitelj svih tih pojava samo jedan – politika. Jer, politika je sve i politika je svuda. To je i redosled vožnje lokalnog autobusa i međunarodni sporazum o miru. Početak školskog raspusta i pristupanje Evropskoj uniji. Za kosovske Srbe i mnogo više od toga – sloboda, dostojanstvo i budućnost. Danas, politički lideri kojima smo dali glas i pred čijom pretnjom ćutimo, odlučuju kako će izgledati naš život na Kosovu ili, čak, hoće li će ga uopšte biti ako se počnu crtati neke nove mape kako to predlaže predsednik Republike Srbije.
Jasno je, dakle, da idemo u lošem pravcu i da se nešto mora promeniti. Da bi se bilo šta promenilo, moramo se pokrenuti. Opet, svaki pokret u cilju promena je politika. Dakle, prva stvar koju moramo učiniti – pobediti strah od politike i početi je shvatati kao legitiman način da poboljšamo naš i život naših komšija, porodice. Nije politka samo ministarska fotelja ili mesto na izbornoj listi. Politika je i peticija za pešački prelaz ispred škole, protest zbog “rođačkog” zapošljavanja, otvoreno pismo lokalnom mediju itd. Ako se na tim lokalnim i pitanjima od neposrednog uticaja na naš život osvoji sloboda da kažemo šta mislimo i oseti sladostrašće malog uspeha i pobede, ta zarazna i opijajuća osećanja tražiće još, sve dok ne postanu navika. Tek je tu, u stvari, pravi početak.
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Centra za afirmativne društvene akcije (CASA). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.