Srbi u Lipljanu o martovskom nasilju: Mislimo da su ta vremena prošla
18/03/2024 11:02|Autor: office@newpressproduction.com|Pregleda: 73 |
|

Kim, 18.03.2024. - Pre dvadeset godina tokom martovskog nasilja u Lipljanu je ubijen Nenad Vesić, povređeno je više osoba, zapaljeno 27 srpskih kuća. Te večeri su, nakon višečasovnog nasilja, evakusani lipljanski Srbi, uz pratnju međunarodnih snaga ili pojedinaca iz međunarodnih misija.

Danas u Lipljanu živi oko 270 Srba, od nekadašnjih 6.500. Centar njihovog okupljanja su pravoslavni hramovi posvećeni Vavedenju Presvete Bogorodice i Svetim Flori i Lavru. U crkvenom dvorištu u Lipljanu zatekli smo Slavomira Mirića, jednog od preostalih Srba u ovom gradu na centralnom Kosovu.

“Broj Srba u odnosu na 2004. godinu, na martovski pogrom, mnogostruko smanjen. Danas se krećemo, da kažem, slobodno, i deca se kreću slobodno ali uvek postoji rizik da u sekundi da dođe do varnice, neki bezazleni događaj može da izazove neku reakciju većinske zajednice. Mada, mi mislimo da su ta vremena prošla i da će narod koji je ovde odlučio da ostane da vidi neku perspektivu sa tom nadom u povratak ljudi”, optimista je Slavomir Mirić, učitelj u penziji.

Ipak dodaje da oni koji su davno otišli teško da će se vratiti. “Međutim, oni koji su nedavno otišli zbog nedostatka posla i Srba, možda se i vrate, a koji nisu prodali imovinu. Imamo dosta kuća i par stanova u Lipljanu koji nisu prodati, pa gajimo nadu da će doći bolje sutra”.

Nasilje u Lipljanu počelo je u popodnevnim satima. U zgradi u kojoj Mirić i danas živi, do 2004. godine živelo je još 80 Srba, raseljenih iz različitih krajeva Kosova. U međuvremenu su napustili ovaj grad.  Sedamnaesti mart je, kaže, počeo sasvim uobičajeno. Ljudi su odlazili u kupovinu, imali svakodnevne aktivnosti, dok u popodnevnim satima ispred zgrade nije došla grupa od par hiljada Albanaca. Usledili su pucnji, penjanje po krovu zgrade, paljenje kuća, ubistvo Nenada Vesića, koji kako je naveo Mirić, pokušao da spase majku i sestru.

“To ubistvo Nenada, nedužnog čoveka ostavilo najači trag po sve stanare ovde i koliko god se mi trudimo da izbrišemo ili potisnemo sećanja te neslavne trenutke pogroma, to je ipak duboko urezano u svima nama. Mi smo svu decu i starije, dakle svu nejač smestili po kupatilima, pošto su kupatila u sredini zgrade gde nema prozora, međutim, jedna devojčica je od rikošeta ranjena, pucano je iz snajepera, pištolja, pušaka”.

Usledilo je, kaže, spaljivanje i drugih okolnih kuća i stanova. “Jedna po jedna kuća, pale, to je bila vriska, piska, uznemirenost užasna gore kod nas u zgradi, čekali smo nešto a ni sami nismo znali, mada smo mi neki bili svesni da pomoći nema i samo smo očekivali naš kraj”.

“Gledali smo kako sistematski pale jednu po jednu kuću, donosili su kanistere benzina i bacali na krovove i onda vidite da potom Srbi izlaze iz svojih kuća”.

Dodaje da su sve srpske kuće koje su zapaljene u martovskom pogromu u međuvremenu obnovljene ali da u skoro nijednoj više ne žive Srbi, većina je prodata.

Sve se dešavalo naočigled Kfora koji je donekle pružao otpor, kaže Mirić, ali dodaje da je grupa od oko 3.000 Albanaca nasrtala i na njih. Tek u večernjim satima međunarodni predstavnici su ih evakuisali do svoje baze. Međutim, kako priča, ni tad se nisu osećali sigurno.

Posledice svega se osećaju i danas, kaže Slavomir, ističući da njegova ćerka koja danas ima 26 godina i dalje spava sa upaljenim svetlom. Svoje viđenje tog događaja, kao i ostala deca koja su ga preživela, njegova ćerka je objavila u zbirci crteža koje je objavilo Društvo srpsko-ruskog prijateljstva.

Zoran Simijonović je u Lipljanu živeo sa suprugom, decom i roditeljima. I oni su, kao i Mirići, gledali nasilje toga dana. “Veoma mi je teško da se setim tog dana”.

“Dan nije pokazivao da će nešto da se dogodi, imali smo normalne aktivnosti i negde oko 5h čuli smo galamu i povike. Ušli smo u kuću, računajući na da neće biti ništa jer smo u ulici imali finski Kfor koji je imao tenk. U tom delu Lipljana je ostalo najviše nas Srba kompaktno da živimo i mislili smo da će to da prođe. Međutim, kada smo kasnije izašli, videli smo da kompletna ulica gori I da je tu masa ljudi, omladine. Nismo mogli da izađemo, malo iza toga bačena je bomba a čak nam je ta masa ušla u dvorište onda smo morali kroz drugo dvorište da pređemo, to samo mi znamo, bilo je toliko mase”.

Sreća je, kaže Zoran, što je u UNMIK-u bilo pojedinaca koji su hteli da pomognu, pa su tako iz tri vraćanja evakuisali Srbe iz te ulice. Zoran I njegova porodica otišli su u Suvi Do. Sutradan je kaže saznao da mu pale kuću. Otišao je da vidi.

“Mi smo sami kroz Lipljan otišli, gledamo kako nam gori kuća, međunarodne snage obezbeđuju ulicu, gledaju, ne reaguju, ne znamo šta obezbeđuju, zašto su oni došli. Najodgovorniji za naše stanje su međunarodna zajednica koja je uzela zadatak da zaštiti sve narode, mi smo nedužni, nikome ništa nismo skrivili, oni su na očigled njihovih trupa to se sve izdogađalo.”

Na pitanje kako je sada u Lipljanu, Zoran kaže  da se za razliku od pre dvadeset godina, danas se osećaju bezbedno u ovom gradu, ali retki žele da ovde nastave život.

“Vlada veliki defetizam, ne funkcioniše privreda, ništa ne radi, omladina nema zaposlenja, tako da odlaze, svakog dana po neko. Ne vidimo neku budućnost”, ističe profesor u penziji.

Zoran, kao i Slavomir provodi dosta vremena u crkvi. Preko puta svetinje radi srpska kafana i prodavnica a nešto dalje i škola “Braća Aksić” koju pohađaju učenici srpske nacionalnosti.

 

 

 


Komentari posetilaca